Сима Тројановић у Претраживој дигиталној библиотеци УБСМ
У Претраживој дигиталној библиотеци Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” Сима Тројановић заступљен је као аутор значајног броја текстова. Међу њима у претрази се најчешће појављују они које је објављивао у Српском књижевном гласнику и различити прикази књига и догађаја које је писао за Просветни гласник, Дело, Отаџбину… У Просветном гласнику налази се и Тројановићев извештај о Лозничкој нижој гимназији, који потписује као професор Сима Тројановић, заступник директора.
Отаџбина, 1. 1. 1889. године
На Копаонику, Сима Тројановић
Најважније је место на североисточном подножју Копаоника од става реке Беле и реке добродоске до испод Грашеваца. Ту се налазе на простору од близу шест сати на небројеним местима грдне гомиле згуре и свакојаке зграде; шта више темељи од кућа читаве једне вароши, ту се причају оне чудне приче о некадашњим варошима на тим местима, о њиховом богаству, и о луксузу њихових становника. А све то напомиње, да је некад у грашевачкој реци рударска индустрија јако цветала. Кнежевина Србија. Негда су, док се већином кулучило, Саси а и наши из магнетита злато одвајали, а сад пошто је радна снага у тим крајевима скупља, престала је таква фабрикација. Можда су они малтером премазани и местимице скамењени чамови балвани, на Грашевачкој Реци код Влајковачке суднице, остаци неке радионице из истог доба. Копаоник је пун племенитих метала, али на жалост леп извор богаства за странце а не за нас. (251–252)
Ако још само десет година руке скрстимо и дозволимо да се по старом бескућничком обичају шума сатире, доживећемо, да је нећемо имати и што је најглавније да је нећемо моћи подићи, па ма све копаоничко благо на тај циљ уложили, јер с уништењем шуме, густи простирач маховине, који је био испод шуме и као сунђер воду задржавао такођер ће се исушити, Семе, које ветар или птице донесу, без влаге неће проклијати, а она заостала земља спраће се кишом и бујицама, те ће остати гола брдска, камена језгра, на којој се биљни свет никад не може настанити. Зими ће каменити брег од леда исирскати? и раздробити се, па ће га онда кишна вода набацати у равнице на зиратне земље и њиховој ће плодности учинити крај, а овакав призор и сад се на сто места виђа. (257–258)
Отаџбина, 1.9.1892 (рубрика Књижевност)
ПРИКАЗ Прехисторичких налазишта, Вацлава Радимског (Václav Radimský)
Из свих пет делова света прибирају неумнорни археолози преисториске остатке, према могућности, више или мање. Без сумње у најинтересније земље долази Балканско полуострво, али је оно у повоју овога рода открића. (5)
Прехисторичка налазишта штампана су у великој осмини и имају 180 страна с 1 таблом и 337 слика у тексту. Већ по овоме се види, да је у спис могло да стане доста градива, а и слика је знатан број. (6)
Просветни гласник, 1. 9. 1893 (рубрика Школски летопис)
Лозничка нижа гимназија, заступник директора, професор Сима Тројановић
Садашња гимнасиска зграда врло је рђава, и због малог броја локала нисмо могли набавити никаквих хемиских ни физичких апарата, мада има нешто готовине, што је одобрила среска скупштина; али према одлуци одбора онштинског од 15. јула ове године, Бр. 2094., уступљена нам је општинска зграда за гимнасију, која у свему одговара школским потребама, као што се комисија изразила, у којој сам и сам био. Кад се буде о одмору све оправило и преправило, поднећу извешће господину министру и молити за одобрење, да се школа пресели у ново здање.
Дело, 1. 1. 1897.
ПРИКАЗ Нешто о ружи и ружину мирису, Живка Јуришића
Књижица је пуна лепих поука не само ботаничке вредности него и као упуство за одомаћивање те гране радиности и по нашим селима, и за подизање фабричког етаблисмана. (160)
Новине код нашег сеоског становништва увек наилазе на неповерење, које је сасвим разумљиво н оправдано, јер прво треба да му неко зајемчи, да ће му се, рецимо ако је засадио ружу, по килограму толико и толико платити. Наше Пољопривредно Друштво и Минисарство привреде само ће тако покренути нове производње, ако унапред људе обезбеде од неизвесности. О сличном начину, како се врло практично у Босни поступило са сађењем шећерне репе за шећерну фабрику у Усори, биће говора на другом месту.
У свему овај књижевни прилог г. Јуришића може се предусрести с добродошлицом и пожелети да ову књижицу наш свет прочита и да буде подстакнут на ову и другу врсту матаријалне тековине, од које зависи стабилност државна. (161)
Просветни гласник, 1. 10. 1898 (рубрика Оцене и прикази)
ПРИКАЗ Како се наш народ храни, од д-р Милана Јовановића Батута, професора Велике Школе
Жито. — Брашно. — Хлеб. (Јавно предавање, одржано 12. априла 1898. у сали В. Шкоде у Београду)
Како се наш народ храни, од д-р Милана Јовановића Батута, професора Велике Школе
Као лекар држи се писац само стварних чињеница, и између својих других проучавања нашег народа за сад се у овој расправи бави само житом, брашном и хлебом. А у даљем току свога рада поново ће разрадити ову исту тему, и то с огромним материјалом из целе Земље, који му непрестано стиже. (537)
Из његових података излази, да наш народ велики део оне хране, што је у облику хлеба узима, у телу и не употреби, него је несварену избаци — а то је осетан губитак и велика материјална штета, јер годишње губимо преко два милиона динара — само за то, што жито не мељемо онако, као што би требало. (538–539)
На крају своје књиге писац препоручује препорођај нашег домаћинства. Удружимо се у заједнице, као што су радили Енглези и други народи у том истом правцу; тражимо спаса у поуци школом, црквом и популарним списима, а још више добрим примером просвећенијих кћери нашега народа по селима; покренимо женске задруге, да се и оне осврну на тај тако важан део своје задаће.(539)
Светлост: илустрован месечни часопис: орган Друштва за школску хигијену и народно просвећивање, 1901. Бр. 11–12.
Мој пут по Старој Србији године 1909 и држано предавање 13 и 14 септембра у Грачаници, Сима Тројановић
За Косово се може рећи да је житница Старе Србије и да доста хране претекне да се и извезе. И при свем том, мада је то најплоднији крај, на њему живи најоскуднији српски народ. Ова беда, разуме се, највише долази отуда, што тамо нису наши људи своје властите газде него су великом већином чифчије код бездушних бегова, који им само голу душу остављају. Тај је и остаје главни узрок њихове немаштине, а на другом месту долази и њихово пуко незнање: како треба радити и још више како треба, према оном што се има, живети. Улазио сам и у имућније куће и у сиромашне уџерице, па је у распореду кућном и собним стварима мала разлика. Нигде нисам видео по собама патоса него је свуда гола земља, која се свако јутро добро полива водом да се не би прашина дизала и земља крунила. У тим собама по правилу нема пећи него су зими хладне као леденице, а неке чак немају ни таванице него и ветар пири озго с крова да се јадна дечица стварно мрзну. Они имућнији, који имају таваницу, нису је никад озго с тавана насули земљом да се собна топлота не губи. (334)
Косовцима је главна храна хлеб или проја с мало црна лука, граха и боба; у јесен и зими купуса, цвекле а понеки имају и кромпира. Млека пију врло мало, јаја ретко једу, а месо, је посластица кад се изнесе на синију. Сир спремају за зиму, а боље куће остављају и по коју качицу скорупа. Због недовољне хране и с врло мало масти, јер свиње ретко држе, а оваца мало имају да метну масло, лице им је увек жуто, а код деце још лишајиво и јако увенуто. (335)
Ја сам се 13. и 14. септембра бавио у Грачаници, и ту се слегло много народа из ближе и даље околине, и ја сам улучио ту прилику да као члан Друштва за Школску Хигијену и Народно Просвећивање приберем свет око себе и да их посаветујем о отклањању свега зла које сам запазио. Почео сам с кућом и ту нарочито нагласио преку потребу ветрења (о патосу нисам говорио, јер то они већ сматрају за излишан издатак и не би помогла ни једна моја реч), и по могућству да на прозоре метну које окно. (336)
Навео сам да је у кући најпречи кревет, који могу направити без паре и динара. Најбољи је од дасака, а ако њих нема исто тако ће бити згодна леса, исплетена од прућа ракитова или врбова, а оба ова шиба доста се виђају поред Ситнице, а и мањих потока, њених притока. Да би ме послушали морао сам им причати, како човека као мора дави кад на земљи лежи, како се деца гуше, тешко дишу, да лако озебу итд. (336–337)
Како се тамошњи свет не одваја лако од паре, то сам их поучавао како могу врло лако од земље да направе пећи, као што раде у Банату, па би у њима лако могли испећи укусан и здрав хлеб и проју, а за гориво у тим пећима, чак не треба дрва него се могу послужити и сламом, тулузином (кукурузовином) па и ситним грањем. Поред тога саветовао сам их да сурут ту користе кувањем рубља у цеђу. Ко нема корита, нека децу бар сваке недеље једном истрља чистом крпом умоченом у топлу воду, па је опет помоз’ Боже. За лечење деце препоручивао сам им оно што и сам као родитељ знам шта чиним кад ми се деца од лаких болести разболе. Ту на првом месту долазе облози, врући и хладни, према потреби. Ово сам им тачно и јасно описао, да не буде веће штете него вајде. (337–338)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1901.
Стари словнески погреб, Сима Тројановић (у наставцима)
Заблуда је мислити да народ не памти прошлост. Он је с колена на колено преноси, али испребацано, с промењеним личностима, с погрешним временом и варљивим тумачењем, али на главну садржину и обред — где га има — увек се пази. (51)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1901.
Стари словнески погреб (наставак), Сима Тројановић https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00114_19010701|page:138|query:сима%20тројановић
У самом Београду прост свет мисли да спречава трећи случај смрти, што се намерно разбије читав прозор на кући из које мртваца понесу. (129)
Из овога чланка може се поуздано толико разабрати: да се из описаних старих погребних обичаја код Словена готово све и сад симболично очувало код Срба, а жртвовање кокошке као и пре. У нас, истина, нису остале ни у једном крају све побројане појединости заједно, него нешто овде, нешто онде, а тако је могло бити и у најстарије време, тј. и тада су обичаји и верски обреди по племену могли варирати, па тако је, без сумње, било и код Руса и других народа. На главну се ствар свуда пазило, што је сачињавало суштину народног веровања, а узгредности су дотериване према месним приликама и разним догађајима у животу, као и утицајем туђинаца. (130)
Речено је да је хришћанска вера строго забранила спаљивање и препоручила као богоугодно дело сахрањивање мртваца. Али се незнабошки обичаји и ту провукоше. На пр. материјално схваћање душе иде такође овамо. Отуда Срби у свему опреме покојника као да ће уствари путовати; обуку га лепо, метну му капу на главу, обућа не сме такође изостати. (135)
Просветни гласник, 1. 11. 1901.
Цигани етнографска скица, Сима Тројановић
За Цигане је утврђено да су се у маси последњи иселили из Азије и да нису имали никакве књижевности. (26)
Цигани су раса са типским обележјем, ма где били, зато их је лако разликовати од других народа. Тело им је пропорцијонално, руке и ноге сразмерне дужине. Стаса су средњег, више витки него дежмекасти. Лице им је мрко-жуто, често пута врло црно. Уопште, на Балканском Полуострву црномањастији су него у западној Јевропи. Брада им је округла, чело високо, коса црна, глатка а често код неких крудрава и прилично оштра. Због мешавине да има изузетака разуме се само од себе. Уснице су им већином танке, очи живе и пуне израза, из којих вири лукавство и подмуклост. Зуби су им бели као два низа бисера. Особито су им правилно развијени мишићи на целом телу, да изгледају као да су изливени; отуда она ванредна грациозност код играчица. Није редак случај да се међу Циганкама нађе особитих лепотица. (28–29)
Музички је таленат код њих неоспоран. Њихова је музика богата на контрастима, али они те прелазе вешто организују да се мелодичност никад не губи. Они су по инстинкту свирачи, и то без нота. Само су они кадри народне песме да оживе и да их омиле, што школованим не иде за руком. (32)
Настањени Цигани праве зими бурдеље, земунице, кровињаре, а све чешће и куће на набој, али и у том случају, особито у ваљевском и подринском округу, многе фамилије на уском простору саграде без икаквог реда своје кућерке без дворишта и градине, тек да се очува стари тип чергарски и дa остану једни другом на домаку. У Белици чергарску насеобину Срби зову „Катуном”. (33–34)
Цигани немају свог народног одела, али ипак највише воле отворене боје, у Србији женске особито црвене сукње или шалваре, а мушкима је по вољи кад сашију црвен џемадан; неки се задовољавају и жутим, па макар био од ћитабије или чак и од цица. Ова их боја опомиње на злато, па зато је милују. (34)
Ново лето и Цигани празнују, јер одатле видљиво почињу дани дужати, па ће брзо и сунце топлије oбасјати, а коме је ово потребније него њима! И Цигани месе василицу као и Српкиње на тај благи дан, и туре у тесто новац. Пред подне зађу сви у госте код својих, те заједно ломе василицу и радују се ко ће наћи новац. Потом новац предају најмлађем домаћинову детету, јер је и Ново лето најмлађи дан у години. Та се пара чува до године — среће ради. Пошто се прочасте, и домаћин им се придружи па хајде код другога.
Али кад се помисли колико се Цигани зими измуче због лака одела и рђавих станова није чудно, што им је Ђурђев дан највећи празник. У то време сунце: већ греје, јежеви се буде из зимског сна, па ће бити и мрсна јела, печурке расту и сви се послови отварају. (34)
Српски књижевни гласник, 2. 1. 1905.
Божић, Сима Тројановић
Слава је врло велики празник у Срба, али пошто једну исту славу не слави цео народ, то је и радост подељена на породице. Божић је пак општи празник сваког Србина, зато о њему и има знатно више узвишене похвале, као: „Нема свеца без Божића“, или: „И птичица у гори Божићу се весели”. (35)
По чему српски бадњак има обележје идола, покушаћу примерима да поткрепим. […]
Узећу за пример обичај у Драгачеву. Бадњак се сече само од церова дрвета, и то на Бадњи дан, рано пре сунца. Онај који хоће да посече бадњак, понесе жита (пшенице или кукуруза) у рукавици. Чим дође до лепа, млада, права дрвета, он навуче рукавице, извади жито из друге рукавице, па њиме поспе бадњак и вели мy: „Добро јутро и честит ти Божић!” Неки то не говори већ три пут обиђе око бадњака „за сунцем”, сипа жито по дрвету и виче: „Ја ћу тебе житом, а ти мене родом и плодом, животом и здрављем!” У старије време љубили су се с неодсеченим бадњаком и говорили: „Добро јутро, бадњаче ! Мој бадњаче, мој весељаче ; овеселио те Бог и ти мој дом” — па онда „цмок“ у грм. Бадњак се сече само с источне стране. Пази се да се дрво при падању не заустави на другом дрвету оближњем, него да слободно непосредно лупи о земљу. Веле да то не ваља да буде због лежнице (неке болести), јер ако се заустави, лежаће се у тој кући. Тако исто не ваља да се бадњак заљушти, због чега се угађа секиром да се оздо сече. Прва иверка оставља се од бадњака, зато обично иду по двоје те секу бадњак, јер та иверка не сме пасти на земљу, него један сече, а други рашири крило и хвата прву иверку. (40–41)
Пошто се стока и сав посао намири, онда се бадњаци уносе, опет у рукавицама, и то овако: онај који унесе десни бадњак, а њега прво и мора, вели: „Добар вече и честит вам Божић!“ па једном руком прене житом по кући и чељадма, који сви стојећи свечано дочекају бадњак. Једно од укућана одговара: „Бог ти помогао и честит нам Божић!“ и он прска њега житом. Гледају да једно друго превари, тј. грабе ко ће кога пре ошинути житом. Тада се полаже тај десни бадњак, с главом у прочеље огњишта, с десне стране; леви се уноси без икакве церемоније и без поздрава, и полаже се с леве стране. Трећи (чаркач) меће се или до десног според преклада или се прекрсти по бадњацима. Сад наступа весеље за децу, јер се зарупци од бадњака намажу медом, па сви прилазе и љубе десни бадњак у зарубац и рекну: „Како ја љубио бадњак, онако љубиле краве телад, овце јагњад, козе јарад“. То и деца изреде и лижу мед. Пошто се то изврши, наступа молитва. Окаде се тамњаном, свећа се воштана прилепи уза зид. После молитве на многим местима сви се ижљубе: ради слоге и да стока љуби свој пород. То се зове мирбожање. (41-42)
У овим је свима случајевима бадњак прави фетиш, јер му се приписује натприродна снага да може да помогне, ако му се човек умилостиви, или да му одмогне, ако се по старинском церемонијалу све не испуни. (46)
Дело, 1. 4. 1905 (рубрика Критика и библиографија)
Срби и Хрвати у Хрватској и Славонији с антрополошког гледишта, Сима Тројановић
Прошло је време кад се само по језику гледало на народност, јер има доста народа, који су у туђинској маси изгубили свој стари језик, па примили туђински, али се физички толико чисти одржали да им се још стално сме приписати друга раса. За ово су најбољи пример Јевреји, јер цео њихов спољни изглед, па и форма главе итд. показују једва помућено семитско колено, а нигде их нема на земном шару, који би говорили старим језиком. Наши нпр. говоре шпапски, аустриски, руски, немачки итд. Има опет примера да побеђени народ прими име освајачког народа, који је чак друге расе, као што је био случај са Словенима са северне и јужне стране Балкана. Кад су се тамо лаки бугарски коњаници спустили преко Дунава, напустивши стару своју постојбину крај Волге, они су брзо завладали Словенима, али уз примање хришћанства и других повољних прилика прилагодише се и привикоше оба народа један на други, те се мешавином све изједначи, а малобројни прави Бугари утонуше у масу словенску, али бар очуваше своје име, па га и подјарљеним Словенима наметнуше. Истина је и то, да се бар по физиономији још на многом и многом садашњем Бугарину опажају црте финских Бугара. (411)
У нашим су очима Бошњаци и Херцеговци све три вере прави овејани Срби, као што и јесте у ствари. Али, ипак је било научника који су мислили да су Османлије са освојењем земље, оном делу наше браће, који пређоше у ислам, жењењем и настањавањем доста од свога бића придодали „потурицама“, па им и расу променили. Мешавине је заиста било, али тако незнатно мало, да се ни рачунати не може. (411–412)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1906.
Јањево и његове прстенџије, Сима Тројановић
Из Приштине, идући на југ, за један час, стигне се у чувени, и сад очувани, стари српски манастир Грачаницу, који сазида и украси ванредним живописом српски краљ Милутин. Опет за један час пешачког хода на југоисток, а наблизу са западне стране од Косова Поља, дође се прво у арнаутско село Шашковац, па у српско православно село Сушицу и онда одмах у варош Јањeво.
То је средњевековна латинска и саска колонија. Јањево лежи под брдом Вељетином, међу његовим огранцима, на двема косама, између којих протиче поток Стањарево, који обично лети пресуши. Варош лежи на висини од скоро 800 метара над морем и има такав положај, да се куће пењу једна над другом, међутим мала чаршија њена је доле, у самој долини речице или потока јањевеког. (104)
За Јањево се с правом може рећи да је углавном једна велика прстенџиница, јер око 300 католика претенџије су, 30 их има колара, 4 месара, 10 механџија, 10 бакала и 2 пекара. Турци су сви само сељаци, и ретко се кад из свога места удаљују. Разуме се, као што свуда чине људи по малим местима, тако се и овде католици баве, али само споредно, и ратарством. (106)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1907.
Задруга и инокоштина, Сима Тројановић
У задрузи је личност сасвим потчињена заједници, и све што чини, личи на рад једне чивије или каквог другог дела у машини. С овом зависношћу од целе задруге све је дотле ишло као подмазано, док се није стицајем прилика појединац индивидуалисао, дакле док он није почео о себи и својој моћи засебно да рачуна и да поверује да би он са својом женом, евентуално и децом, могао боље живети инокосан и тако више имања стећи. (742)
Стара патријархална породица код аријевских народа увек је била читава задруга, и по могућству гледала да живи под једним кровом, и око једног огњишта да слободно време проводи. На огњишту су стари Грци спремали видело за целу собу, а кад им је требало и другу собу осветлити, правили су мала огњишта, на њима су ватру ложили, и пламеном простор осветљавали (Липерт). (745)
У задрузи, корист као и штету сви су подједнако сносили, али и у братству се и племену то опажа, јер кад се неки њихов члан материјално оштети, одмах се братственици, понекад и племеници порефене, па му накнаде изгубљену стоку, подигну му кућу итд. Додуше браственици су сви између себе род, па и с те стране везани су један за другог, али то се у нечем до скора опажало и у варошима између оближњих суседа. (746)
Српски књижевни гласник, 1. 1. 1908.
ПРИКАЗ Известия на етнографическия музей въ София, Димитър Маринов, София, 1907
Поводом прошлогодишње јубиларне светковине Кнеза Фердинанда Кобурга, издао је бугарски Етнографски Музеј прву књигу о бугарском народном животу, у вези са стварима које су у музеју изложене. Мени се овај начин много више свиди, од оног кад се ствари засебно од народа, описују и поређују, као што чине многи музеји, особито бечки етнографски музеј. […]
Писац је лепо уочио, у предговору, како су величанствени музеји из класичне периоде Грка и Римљана по западној Европи, а како су жалосни музеји у којима се приказује култура њихових сопствених народа. За ову ружну слику најбоље може да послужи богати Берлин, у чијим се уметничким, историским, па и етнографским музејима слегло безбројно благо, али разних примитивних народа изван Европе али не Немаца. (286)
Да почнемо с оним, што је овој књизи обрађено. Календар нашег простог народа врло је опширан, разнолик и с чудним именима. Трећа недеља пред великим постом зове се код нас себична, за њом настаје задушна, па бела. Прва се опет недеља великог поста зове чиста, друга пачиста, трећа безимена, четврта средопосна, пета глува, шеста цветна, седма велика. Средопосница опет почиње од чистог понедељника па траје три недеље и три дана, управо до среде средопосне, — и још толико остаје до Ускрса. Сирне недеље једе се од мрса само бели смок. На чисти понедељник запости се. (287)
Нама, српским етнографима, може бити само мило што се у непосредној нашој близини, код народа нама тако сродног, са којим имамо пуно заједничких особина, јављају етнографске збирке оваквог обима и вредности. Уредник ове збирке, некадашњи ђак наше Велике Школе, Г. Маринов, заслужио је потпуно признање, као и они који су омогућили да једно овако дело угледа света. (289)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1909.
Избор српских главара: Прилог етнолошко-правној симболици, Сима Тројановић
Бирање главара увек је скопчано с неким церемонијама, које ћемо овде да разгледамо и да их поредимо. Од европских народа за Германе се зна да су своје херцоге по избору дизали на штитове у вис. Овај начин увођења у чин звали су немци „Шилдерхобен“. Овакав исти начин описује Порфирогенит и код Мађара, и додаје да се то врши по хазарском обичају. […]
За Србе се не зна да су икад своје поглавице по избору у вис дизали, али до наших дана у Банату су српског постриженог свештеника његови другови, опет свештеници, при инсталацији у цркви такође у вис дизали, и тиме се ово свечано зачињавање са свим подудара с венчавањем народног главара код Немаца још у незнабошко доба. (45–46)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1909.
Избор српских главара (наставак), Сима Тројановић
Кад смо већ зашли у изборне облике, долази ми под руку да изнесем и једно своје мишљење, за чијим објашњењем одавно трагам. У свима селима око манастира Жиче вели се: „Жича седмоврата“, а то се тумачи тако, као да се у њој крунисало седам владалаца. Најстарији писани помен о томе, који сам ја могао наћи, јесте код Давидовића, где он вели: „на Жичи има седам зазиданих врата, о којима кажу да су одмах зазиђивана чим би крунисани краљ кроз њих прошао. Давидовић је био у Жичи године 1822, описао ју је, па чак и насликао, и то је уједно најстарија слика ове славне задужбине. Ова је белешка заиста врло позна, али добро те и ње има. […] Да ли је народна прича легенда или стварна историска истина? (116–117)
По историји се зна да се у Жичи није крунисало седам владалаца, али тај поетски, такозвани стални број 7 узимао је народ увек произвољно у свима својим традицијама, а нешто и по мистичности. Ама, има и нешто друго што би се могло у претрес да узме и да претражи за Жичу, а то је: да није народ у тих седам крунисања урачунао са владаоцима заједно и крунисање црквених главара, јер у повељи Стевана Првовенчаног изрично стоји: да се у Жичи, храму спаса нашега, постављају сви краљеви, архијепископи, епискупи и игумани. Може бити да су баш и за архијепископе, као најугледније црквене достојнике, и нарочита излазна врата отварана као и за краљеве, особито кад се помисли на каквом су гласу они онда стајали, и колико су сви државни послови од њих зависили. (119)
Српски књижевни гласник, 1. 1. 1910.
ПРИКАЗ Уметнички преглед „Српска Жена” у Прагу 1910. год., Сима Тројановић
Ова изложба потекла је иницијативом Српкиње Г-ђе Зорке Ховоркове, председнице Друштва Чешких Жена у Прагу. Српска женска друштва из свију наших крајева с места су тај предлог оберучке прихватила и ову плодну идеју до краја извела. Београдско Женско Друштво развило је највећу енергију и спремило масу дивних радова, од којих су неки реткост првог реда и чувају се стално као припрема за будући музеј, а друге ствари тако исто су лепе. али израђене у друштвеној школи и намењене за продају. Етнографски музеј је, на позив госпођа, нешто мало одвојио из својих збирки, а ја сам, као њихов изабраник, имао задовољство да ствари у Прагу разместим и да првих дана објасним корпорацијама и стручњацима колико је њихов значај био тесно везан за етнографију. (863)
Изложба је смештена на највишем спрату палате „Луцерне“ у Водичковој улици, заузевши простор од 370 квадратних метара, дакле сразмерно стварима врло мало места, тако да је готово половина предмета остала у сандуцима неразмештена. (864)
Ова изложба при свем том била је врло живописна, шарена, јако примамљива и оригинална. (864)
У истој витрини где је покров кнеза Лазара налази се још и других красних старих црквених везова, за које се не зна чија их је рука писала, као што су дарци, воздух, илитон. — До њих су нашли места врло укусни старински везени пешкири Кнеза Михаила […]
Одавде даље па кроз целу салу нижу се стотине везова и тканина, да не зна човек на коме ће парчету дуже поглед задржати и науживати се у богатом колориту и бескрајним изразитим мотивима, највише биљног царства, па животињског, а најмање из геометријских облика. (866)
Најсавршенији су они српски везови који су истоветни с обе стране, и по томе немају наличја него два једнака лица. Оваких урнек-примерака има ванредне лепоте особито из Босне.
Као најбољи познавалац технике и орнамената у радовима српске жене јесте, без поговора, и иначе за српску књигу заслужна Госпођа Бернађиковска, и Друштво Чешких Жена срећно је успело што ју је дозвало да им и она буде на помоћи при сређивању ствари. (867)
Српски књижевни гласник, 1. 1. 1910.
ПРИКАЗ Уметнички преглед „Српска Жена” у Прагу 1910. год. (наставак), Сима Тројановић
Као год што чиста народна појезија нема у себи ничега индивидуалног или субјективног, тако је исто и с народним рукотворинама, јер и у њима се исто тако огледа свесна типска целина широке народне масе. Дабоме да се у сваки рад нехотично уноси и нешто мало свога, али традиционални образац толико је јак да он те испаде ипак сузбија, и те незнатне вариације ништа не ремете у главној одлици. Као год што је садржај народних песама ограничен на оно о чему говори, тако исто и народни рукотвори имају своје границе све дотле док им с уметничке занатске стране из вароши не дође нагон за подражавањем и квареж. (939)
Изложба је отворена врло свечано на наш Ускрс у 10 часова пре подне. Сала је била дупке пуна дама и господе од духа и друштвеног угледа. (941)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1911.
Српско-бретонско предање; Сима Тројановић
Етнологија никад не води рачуна шта појединац ради и како мисли, него се у испитивању увек обраћа маси: шта она, као социјални чинилац, чини и у што верује. Зато се за овакве студије узима цео народ, или бар већи део његов, али и ту само оно што је он у простоти својој стварао, дакле, док је био у повоју развића. Да се прозре социјална психа није довољно познавати само свој народ, него треба проматрати сличне појаве и код туђих сродних и несродних народа, и тек онда ће се моћи поставити закон опште народне психологије. […] Најчешће је да се ипак у нечем опажа разлика, која долaзи од локалности где се то десило, после због друкчијег историјског развоја, географског положаја и много других утицаја, које ми сад нисмо кадри ни да уочимо, јер им се траг одавно потпуно утро. (924)
Велики и тешки бојеви увек су, што је природно, узбуђивали народну фантазију, и утисци се нису вековима заборављали, него су се причали и песмом с колена на колено преносили. Дабогме, да се свет у кићењу догађаја пребацивао, доцније много шта додавао и изопачавао истину, а негде је, али само делимично, сасвим заобилазио, као у српско-бретонској традицији, али је и она ипак тако разумљива и тако је јасан њен постанак, да не само што ремети историјски догађај него га још ванредно улепшава, дајући му усменим предањем особине дражи и богат материјал, како за песнике и приповедаче тако и за сликаре и друге уметнике. Одмах можемо овде с највећом сигурношћу да потврдимо чињеницу: да ово српско предање није пренето у Бретању, нити бретонско у Србију, него да су се оба самостално развијала на истој локалности стицајем свих потребних фактора, који су се догађајима здружили у једну нераздвојну целину народног веровања. (927–928)
Српски књижевни гласник, 1. 7. 1912.
Нешто о преанимизму и манизму код Срба, Сима Тројановић
Преанимизам нема никакве генетске везе с анимизмом, јер анимизам је веровање у моћ духова, а овде није тај случај. Телер је утврдио да се анимизам као поглед на свет и природу код примитивних народа састоји у томе што они у свачем — живом или мртвом створу — замишљају елементарну душу. Теорију о преанимизму основао је Теодор Прајз, и по њој човек не мора да пада у екстазу да би се приближио некој вишој сили да помоћу ње изврши што жели… (112-113)
Како се Срби могу да побратиме, односно посестриме, и с вилама, па и с животињама и биљкама, значајно је, јер се у овом чину назире тотемизам, који се у пуној снази развио најлепше код северо-америчких Индијанаца. […] Тотемизам, благ, опажа се и у нас и то по томе што многобројан свет неће целог века да окуси шарана, да не би ко из фамилије патио од падавице. Неки због детиње болести забрањују деци гушчје месо, а јаретина и козетина не допушта се због разних болести. (114–115)
Манизам је сличан анимизму, зато се може с правом назвати једним делом његовим. Манизам долази од латинске речи manes, и значи „душе”, дакле овде је заступљен принцип поштовања душа својих родитеља и даљих и ближих сродника. Прост свет замишља да покојничке душе могу разноврсно да се држе према живим потомцима и осталим људима, како кад: пријатељски или непријатељски. Да се те душе умилостиве установљен им је култ, особито при погребу, даћама и задушницама, кад се износи јело и пиће на гробове. (115)
Српски књижевни гласник, 1. 5. 1921.
ПРИКАЗ НАУЧНИ ПРЕГЛЕД: Насеља српских земаља. Књига Десета. Уредио Ј. Цвијић.
Овом волуминозном књигом од 587 страна, са 29 скица, са 20 фотографија и 1 картом у прилогу, и Српска Краљевска Академија продужила је једну од најбољих серија својих издања. (293)
Проучавајући тамошњи свет, писац се озбиљно обзире на верске и етничке особине, које су тамо од великог антропогеографског значаја. Излажући распоред насеља, износи статистику, све то очигледно расветљава лепим скицама и успелим сликама. Јасно је изнео како су распоређена словенска насеља, па арнаутска и турска. Словени су тамо у мирно доба трпљени као вредни земљорадници, а уз буне као у ХVIII и почетком ХIХ века, па и за време устанка 1903 године, гоњени су, тако да су се морали расељавати широм бела света. За балканског рата они су враћали Турцима жао за срамоту… (294)
У Претраживој дигиталној библиотеци Универзитетске библиотеке проналазимо и велики број текстова у којима се спомиње име Симе Тројановића, а који, такође, доносе још интересантних појединости из његовог живота и рада.
Годишњица Николе Чупића, 1. 1. 1894.
Празноверице и злочини: нарочитим погледном на празноверицу о закопаном благу, од д-ра Мил. Р. Веснића
Мој друг и пријатељ, Д-р Сима Тројановић проф. гимназије, дао ми је из својих бележака, при самом штампању овог рада, ове занимљиве податке за стари подрински округ: одприлике пре 26 година десио се овакав случај убиства у селу Лоњину, ниже Љубовије. Двојица су снили да се испод једног брежуљка, баш местимице, находи огромно блато, а у уверењу их је крепила и чешћа појава ноћног светлуцања. По договору обадвојица дођу једне ноћи на речено место, поневши сито и пепела. Пре копања, по старинском начину, ваљало им је дознати како ће „курбанити“ (принети жртву) диву чувару. Без икаквог говора, један је од њих насуо пуно сито пепела и унатраг помичући се просејао је дебео слој свуд унаоколо сакривеног блага.
По свршеном послу удаљили су се и сутра зором доранили да виде чиј је траг остао у пепелу да га курбане. Кад тамно, а оно се у пепелу виде људске стопе. Они се брзо и без икаквог домишљања реше да првог намерника принесу на жртву. (177)
Просветни гласник, 1. 12. 1895 (рубрика Школски летопис)
Извештаји изасланика на испитима
Рад у трећој београдској гимназији
Г. Тројановић је предавао и Физику у III разреду. — Физички је кабинет исувише сиромашан!
У својем извештају, поднесеном ми, г. Тројановић вели; „Уопште, природњачки уџбеници за средње школе — сем хемије за IV разред — не одговарају постављеном задатку, ни што се тиче сувременог развића дотичних дисциплина, нити по методској обради. Ово је једнодушан суд свих наших природњака, који иду с временом. — Слободан сам да вам особито похвалим Граберову Зоологију за више гимназијске разреде, јер се одликује свим добрим особинама, а до сад јој, бар, нико не нађе замерке. […] „Руская школа”, св. 4, за април 1894., тврди да су сви стручњачки захтеви у овој књизи хармонијски изведени; да је систематика ограничена на лако разумљиве одредбе, итд., итд.” — Г. Тројановић је исту зоологију и превео, и, по свој прилици, поднеће је господину Министру на оцену. (649)
Застава, 30. 9. 1897.
Вести из места и са стране,
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:BMS_00001_18970930|page:2|query :сима%20тројановић
Доситејева лобања. Ископав Доситејеве кости, др. Милан Јовановић Батут, др. Радмио Лазаревић и др. Сима Тројановић премерили су његову лобању и нашли су, да јој запремина износи 1640, дакле је знатна. Пада у очи, да је лобања деформисана. У вилицама пак нађени су сви зуби потпуно здрави, осим једнога зуба сечњака у горњој вилици, али и тај је испао тек при ископавању лубање. Него Доситеј није имао зуба умњака (мудрости), нису му ни израсли били. Обично се мисли, да ти зуби избијају последњи, и онда се „добија памет.” Доситеј је за живота свога својим књижевним делима, ето уништио то мишљење. (2)
Нова искра, 16. 4. 1900 (рубрика Разно)
Српски прилог немачкој књижевности https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00036_19000416|page:32|query:сима%20тројановић
Српски прилог немачкој књижевности. – Г. проф. Др. Сима Тројановић оштампао је из 2. овогодишњег свеска немачког журнала Corresp.-Blatt der deutsch. anthrop. Geselschaft своју етнолошку студију Die Trepanation bei den Serben. Рад је штампан у Минхенској штампарији Ф. Штрауба.
Босанска вила, 1. 1. 1903.
СРБИЈА на 1. међународној изложби историјског и садашњег одјела у Петрограду 1902. год. под заштитом велике кнегиње Ксеније
23. новембра корпоративно су посијетили изложбу сви петроградски новинари и страни дописници. Пошто им је г. Тројановић објаснио како је изложба постала и скренуо им пажњу на најкарактеристичније костиме и ствари, они су се одмах најповољније изразили о српском одјељку, и одали достојно поштовање двору и министарству привреде, који су се хтјели и умјели побринути да изложба испадне како треба, јер највише се по етнографским збиркама цијени, не само народ, него и држава како разумије своје миловати.
Босанска вила, 1. 1. 1904.
Београдске свечаности (о посети краља Етнографском музеју)
Пред музејом краља су дочекали сви чланови владе и остали позвани гости. Краља је прво поздравио г. Јован Жујевић, управник природњачког одјелења, које се налази на првом спрату, затим је увео краља у то одјељење. […] Отале је прешао у етнографски музеј, који је смјештен на другом спрату. Ту је краља поздравио врло прикладним говором г. др. Сима Тројановић, управитељ овог дијела музеја. Особито уређење и љепота овог музеја задивила је све, па и краља, који је са похвалом говорио о свему. (426)
Застава, 8. 9. 1904.
Кратке белешке о свечаности. (Од „Заставиног” нарочитог извештача.) Београд, 7. септембра 1904.
Отварање етнографског музеја. Са свечане седнице академије наука, отишао краљ Петар у етнографски музеј (задужбину Стевче Михајловића) и музеј је свечано отворен. Краљу је чувар музеја, др. Сима Тројановић исцрпно тумачио поједине предмете, а тим тумачењем се користила и остала публика, посматрајући богате збирке. (2)
Просветни гласник, 1. 2. 1911 (рубрика Прикази и оцене, 1. Списи)
1. СПИСИ: Сима Тројановић: Главни српски жртвени обичаји. Из XVII књиге „Етнограф. Зборника” Срп. Краљ. Академије. — У Београду, 1911. — В. 8° стр. 238., А. Г.
С. Тројановић је тако радио у овој књизи која би се, без мало, могла назвати Српском Митологијом, када не би било бојазни да тај претенциозни назив поставља делу и друге, накнадне захтеве. То ће се видети и из овога приказа, коме је циљ да читаоцима обрати пажњу на књигу чијем ће предмету, кад га пажљиво проуче, моћи прибавити зацело и нових података посматрањем живота народног. (188–189)
Просветни гласник, 1. 12. 1924 (рубрика Виша настава)
Укази Њ.В. краља Александра I: Пензионисање
Указом Њ.В. Краља од 22. децембра 1924. године на основу чл. 141 и 239 Закона о чиновницима и осталим државним службеницима грађанског реда стављен је у стање покоја с правом на пензију која му припада према годинама службе, а по својој молби, Сима Тројановић, редовни професор философског факултета у Скопљу. (211)
Време, 17. 12. 1924.
Данашњи рођендан прославља Краљ у Душановој престоници: Свечаности у Скопљу
ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ КОД КРАЉА НА ВЕЧЕРИ
Скопље, 16. децембра — Синоћ, као што сам јавио, били су позвати у Двор на вечеру представници просвете вароши Скопља: декан философског факултета др. Сима Тројановић, просветни инспектор г. Драгомир Обрадовић, професори Универзитета: др. Василије Ђерић, др. Мита Костић, др. Мика Колендић, др. Радосав Ђурић, директор гимназије Никола Ракић, директор Учитељске Школе Милутин Татић, дугогодишњи учитељ и садашњи школски надзорник Марко Симоновић и управник Народног Позоришта Радивоје Караџић.
Вечера је приређена у партеру Митрополије, у садашњој трпезарији која је удешена од две раније собе. У средини трпезарије постављен је дуг сто за двадесет особа, а око стола фотеље од мрке коже. (1)
Годишњак Краљ. Срба, Хрвата и Словенаца за 1926 год.
Тројановић, Др. Сима. Рођ. 2. II. 1862. Шабац. Шк.: докторат философије у Хајделбергу. Универзитетки професору пенз. директор Етногр. Музеја. Дописни члан С. К. Академије, Нaродописне Сполечности Ческо-Словенске, Бечког Етнографског Друштва. Сарадник књижевних и стручних часописа наших и страних. Адр.: Београд, Молерова 23. (488)
Ko je ko u Jugoslaviji, 1928.
(Isto pise pa ide slika isecak)
Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка: IV књига : С—Ш, 1929., 613. страна
ТРОЈАНОВИЋ СИМА ДР., професор Университета (15/2 1862, Шабац). Гимназију је учио у Винковцима, Шапцу и Београду, а матурирао је у Берну. Философске науке слушао је у Цириху, Вирцбургу и Хајделберту, где је 1885 промовисан за доктора биолошких наука. После је ради етнолошких студија провео 4 семестра на Университету у Минхену, Бечу и Прагу. После свршених студија био је професор гимназије у Чачку и Београду и једно време директор у Лозници. 1901 основао је Етнографски Музеј у Београду, којим је управљао до 1921; приредио је изложбе у Петрограду, Букурешту, Лијежу, Турину и Прагу. 1921—1924 био је професор на философеком факултету у Скопљу.
Од многих његових расправа из области етнологије и сродних наука најзнатније су ове: На Копаонику (1889), Преисториске старине рудничког округа (1892), Старинска српска јела и пића (1896), Шароњања у Црној Гори (1896), Лапот и Проклетије (1898), Крв и умир код Орба и Арнаута (1900), Цигани (1902), Тур и зубар (1906), Избор српских главара (1909), Задруга и инокоштина (1907), Главни српски жртвени обичаји (1911), Народно памћење (1923), Сретечка жупа и њена изумрла ношња, (1924), Лов соколовима, (1925), Саобраћај у нашим земљама ранијих времена (1926), Уморство мале деце (1926), Губа (1927), Мијачко племе (1927), Ватра у животу и обичајима српског народа, Негдашње одолевање православних Срба, Муслиманима, (1928). (613)
Правда, 19. 11. 1932 (рубрика Свечари)
Сима Тројановић, не може примати посете о слави. (14)
Општинске новине, 1. 4. 1936.
Свечана скупштина Краљевске академије наука — Избор нових чланова и прокламовање досуђених награда за 1935. годину
Са истом снагом духа и лепотом мисли претседник Академије наука г. Гавриловић пружио је живо анализу напретка оних научних дисциплина, којима су били посветили сву своју научну делатност преминули академици. Теодор Тарановски, Михаило Пупин, Јан Розвадовски и Сима Тројановић. (294)
Време, 9. 6. 1940.
На данашњи дан пре сто година „у Београду је пошта устројена која сваке недеље два пут сирјеч средом и суботом одавде за внутреност Сербије полази”, Синиша Р. Остојић
Мезулане у доба Устанка
Мензулане су биле државне зграде које су даване под закуп тзв. мезулџијама — мезулхијама. Из архивских података, које наводи Е. Дероко у „Грађи за историју поште у Србији”, др. Сима Тројановић у својој расправи „Саобраћај у нашим земљама ранијих времена”, несумњиво је утврђено да су мензулане постојале у Србији 1812 године.
У поменутој расправи цитира Тројановић неколико извода из Карађорђевог протокола од те године. Тако у протоколу под бр. 604 од 25-У-1812 стоји да је „писат пасош уланском коривету (потпоручнику) од уланског полка; од Тополе до Брзе Паланке да му се дају коњи по мензуланама, и проводник. (7)
Сима Тројановић тврди, да је од Београда до Цариграда било 17 мензулана, удаљене по 6 часова једна од друге, од којих су међу првим у Србији биле оне у Коларима, Паланци, Баточини и Јагодини. (7)
Борба, 9. 3. 1954 (рубрика Са свих страна)
Салфатара Дувало
Салфатара Дувало
Солфатару Дувало, која се налази код места Косел шест километара северно од Охрида, први је детаљно описао професор Сима Тројановић. Из кратера дугог 25 см, широког 25 см и дубоког 28 см, излази гас који се састоји из водониковог сулфида и угљеног диоксида. Бука која настаје излажењем гаса, чује се на даљини од више километара. (6)
Књижевне новине, 17. 4. 1964.
Основна школа у Тршићу, Милан Живановић
https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00201_19640417|page:9|query: сима%20тројановић
У малој кафани Богосава Војводића у Лозници, састали су се као и сваког другог дана лозничке судије Милорад Д. Поповић и Влада Илић, тадашњи директор гимназије др Сима Тројановић, адвокат Влада И. Поповић и лекар др Богосав Завађил. Њима би се придружили и лознички учитељи и свештеници. Маринковић им је испричао шта је тог дана доживао у Тршићу и изнео им свој предлог: да оснују одбор за прикупљање новца за подизање споменика Вуку Стефановићу Караџићу у Тршићу и да тај споменик буде зграда основне школе. Иако је било и других предлога […] сви су се најзад сложили да је најбоље и најкорисније да се као споменик Вуку у Тршићу „сагради основна школа”. (9)