Изложба са каталогом монографијом посвећена др Сими Тројановићу представља прилику да се подсетимо изузетног доприноса једног од најзначајнијих српских етнолога и оснивача Етнографског музеја у Београду. Као пионир етнологије у Србији, Тројановић је успео да, упркос бројним препрекама, постави темеље научног истраживања народне традиције и обичаја. Његово богато образовање стечено на престижним европским универзитетима и широко поље интересовања, од антропологије до народне медицине, омогућили су му да српску културну баштину сагледа из различитих углова и представи је како домаћој тако и страној јавности. Кроз своја дела и музеолошки рад, Тројановић је открио дубину и богатство српских обичаја, веровања и традиционалних обреда, дајући им научну утемељеност и универзални значај. Ова изложба приказује не само његов научни допринос већ и животни пут човека чија је посвећеност очувању националног идентитета оставила неизбрисив траг у српској култури и науци. Каталог који прати изложбену поставку хронолошки представља најзначајније моменте из живота и рада др Симе Тројановића, уз илустрације и приказе оригиналних докумената, фотографија и музејских предмета. Надамо се да ће ово издање допринети бољем разумевању Тројановићевог научног доприноса и инспирисати нове генерације етнолога и музеолога да следе његов пример посвећености и темељитости у истраживачком раду.
Универзитетска библиотека чува писане трагове његовог знања и умећа и овом изложбом жели да скрене пажњу на тај део свог богатог фонда. Изложбени материјал је делом из Одељења реткости Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, посебно из легата Геодона Дунђерског, Јоце Вујића, Слободана Ј. Јовановића, Живојина Симића, Стојана Новаковића, др Александра Белића и др Војислава М. Јовановића.
Каталог броји више од 140 јединица.
Каталог је подељен на три целине. У првом делу је ауторски текст приређивача изложбе који нас, у гланим цртама, упознаје са животом и радом угледног српског научника. Други део посвећен је изабраним цитатима из штампе доступне у Претраживој дигиталној библиотеци Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, међу којима доминирају делови Тројановићевих текстова објављиваних у Српском књижевном гласнику, Делу, Отаџбини и другим гласилима. Трећи сегмент садржи опсежну библиографију састављену од библиографије радова др Симе Тројановића, као и радова о Сими Тројановићу. Библиографске јединице су у ISBD формату поређане по години издања.
Др Сима Тројановић – научник, етнолог и први управник Етнографског музеја у Београду
Др Сима Тројановић (1862–1935) био је српски научник, члан Српске краљевске академије, етнолог, антрополог, наставник, професор и први управник Етнографског музеја у Београду. Један је од првих научника који су се бавили српском етнологијом. Као пионир у овој области дао је значајан допринос развоју ове научне дисциплине и институционализацији етнографског истраживања у Србији. Његов рад, који је, између осталог, обухватао прикупљање, проучавање и очување етнографског материјала, имао је велики утицај на развој науке у Србији и очување српске културне баштине. Био је човек широког образовања и свестрана личност, а његова академска и педагошка активност оставила је велики печат у српској науци и култури.
Порекло и школовање
Др Симеон Сима Тројановић рођен је у трговачкој породици у Шапцу. Како наводи Дробњаковић (1936), његов отац Матија рођен је у Битољу, а мајка Марија у Шашинцима у Срему. У литератури се као година његовог рођења наводи 1862, а документа из архивске грађе указују на то да је рођен 1860. године (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002). Матија Тројановић се као трговац настанио у Шапцу, па је Сима управо ту стекао основно образовање, па је потом школовање наставио у Винковцима. Гимназију је завршавао најпре у Шапцу па потом у Београду. Матурирао је у Швајцарској, у Берну, што је представљало значајан подвиг за младог Србина у том периоду. Високо образовање наставио је на престижним универзитетима у Цириху, Вирцбургу и Хајделбергу, који су у то време били важни центри научне мисли у Европи (Антонић и Бижић-Омчикус, 2002).
Посебно се заинтересовао за природне науке, нарочито биологију и антропологију, гране које су у том периоду добијале све већу научну и академску пажњу. На Универзитету у Хајделбергу, једном од најстаријих и најугледнијих универзитета у Немачкој, 4. августа 1885. године докторирао је из области биолошких наука. Тада је промовисан у доктора филозофије и магистра племенитих вештина (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002).
Први професионални изазови – одбијање и упорност
По повратку у Србију, Сима Тројановић суочио се са првим изазовима у професионалном животу. Иако је имао престижну диплому и значајно образовање, није одмах нашао службу. Најпре се писмом обратио Министарству просвете и црквених дела са молбом да добије место предавача у средњој школи, али је његова молба том приликом одбијена.
Не желећи да се одрекне просветитељске каријере, посао је тражио и на другим местима. Један од покушаја био је да се запосли у Ботаничкој башти код Јосифа Панчића, али ни ту није добио прилику коју је очекивао. Не чекајући и не губећи време он се убрзо поново молбом обраћа Министарству просвете и црквених послова нудећи се за учитеља немачког језика, природних наука или за цртачко место (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002).
Просветна каријера и почетак етнографског рада
Прву наставничку службу Тројановић је добио 1886. године у Чачанској нижој гимназији, где је предавао немачки језик. Професорски испит је положио 1891. па је након тога предавао у више градова: у Чачку, Лозници и Београду. Током професорског рада предавао је бројне предмете – српски и немачки језик, ботанику, зоологију, земљопис, хемију и познавање човека, што говори о његовом ерудитском духу.
Посебно значајан тренутак и преокрет у његовој каријери догодио се за време службе у Лозници. Предавао је тада српски језик, немачки језик и био на функцији заменика директора. Боравећи у Лозници покушао је да се бави археологијом, али су га околности у томе спречиле. Обавештен је 1892. писмом министра Андре Николића да сваки рад на испитивању гробља из праисторијског времена обустави. Због таквих околности он је своја интересовања усмерио ка етнографији. Додатно га је у том правцу усмерила и подршка Стојана Новаковића са којим је био у сталном контакту. Ово ће се касније испоставити као кључни моменат у његовом научном развоју, јер ће управо етнографија постати његова највећа страст и област у којој ће оставити најзначајнији допринос (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002).
Указом Његовог величанства Александра Првог, краља Србије, 1893. постављен је за директора Лозничке ниже гимназије. Следеће године се сели у Београд и добија нову службу у Трећој београдској гимназији. После тога је 1898. отишао на двогодишње студије етнологије и физичке антропологије у Минхену, Прагу и Бечу.
Улога у оснивању Етнографског музеја
„Почетак првих двадесет година рада Етнографског музеја, везују се за име др Симе Тројановића. Трасирао је стазу којом се ишло читав један век“ (Антонић и Бижић-Омчикус, 2002). Врхунац Тројановићевог рада у етнографији је вероватно била његова улога у оснивању Етнографског музеја у Београду почетком двадесетог века. Збирке Музеја су се темељно шириле, а он је постао један од веома значајних научних и културних институција у Србији. Годинама прикупљани предмети били су распоређени на више локација, а највише музејских предмета смештено је у кућу Стевче Михаиловића (1804–1888), истакнутог српског политичара, присталице династије Обреновић и председника владе за време српско-турских ратова. Као велики родољуб и човек одан националним интересима, своју кућу је тестаментом завештао српском народу како би се у њој основао музеј. Захваљујући његовој задужбини, 1902. године у Београду је основан Етнографски музеј.
Етнографски музеј званично је отворен 7. септембра 1904 (по старом календару) уз присуство краља. Надаље је Музеј веома лепо наставио да се развија под управом Тројановића, који је доста путовао по Србији и шире сакупљајући грађу за изложбе и музејске поставке. Фондови су се сваком новом годином богатили: домаћа индустрија, старо оружје, ћилими, позамантерија, гајтани, одела, плетене тканине, вунене тканине, народне рукотворине и бројни други. Од 1906. Музеј почиње да користи званично и свој печат.
Под његовим вођством, музеј је организовао бројне изложбе, како у Србији, тако и у иностранству, представљајући српску културну баштину у најбољем светлу. Такође, Музеј је организовао учешће Србије на бројним међународним изложбама: „Изложба историјских и модерних костима и објеката, који се на ове односе“ у Петрограду (Србија се вратила са златном медаљом), „Индустријска изложба“ у Белгији, „Балканска изложба“ у Лондону, „Српска жена“ у Прагу и многе друге.
Посебно је занимљива изложба „Српска жена“ која је одржана на иницијативу Зорке Ховоркове, тадашње председнице Друштва чешких жена у Прагу. Изложба је имала „само скроз један културни задатак: да покаже шта све Српкиња ради и како то уме да изради“ (Тројановић, 1910). По речима Симе Тројановића изложба је била веома живописна, шарена, јако примамљива и оригинална. На изложби је тада био изложен покров мученика кнеза Лазара, који му је на црвеном свили извезла монахиња Јефимија, пре замонашења жена деспота Угљеше, брата краља Вукашина. Поред тога било је изложено још доста старих црквених везова, тканина богатог колорита и мотива, са стилизованим птицама, пауновима, петловима; пешкири за девере и крстаче, кошуље, ћилими. Нашло се и модерних ствари као што је богата Београђанка са бисерним тепелуком и барешем, поред ње београдска сељанка, дете у колевци, Косовка девојка. Изложба је отворена свечано на Васкрс а интересовање за њу било је огромно.
Први светски рат –- деградација и обнова музејских збирки
Многи научници, уметници и интелектуалци за време Првог светског рата завршили су у логорима или у емиграцији. Први светски рат донео је велике губитке и Етнографском музеју. Музеј је опљачкан, а збирке су добрим делом разнесене и изгубљене. Зграда музеја је оштећена а трећина предмета је тада нестала (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002).
Тројановић је за време рата остао у Србији, а помиње се као заробљеник у мађарском логору у Нежидеру 1917. године. Музеј је за време рата био под управом Ивана Ковачевића, аустроугарског мајора.
Крајем 1918. Сима Тројановић је прикључен Централном одбору Међународне комисије за увиђај повреда Хашке конвенције. У то време се поново потписује као управник музеја. Посветио се обнови музеја, сарађујући са Николом Зегом на прикупљању и рестаурацији расутих збирки. Прво путовање у циљу обнављања збирки уследило је 1920. у пожаревачки округ, па потом у Војводину.
Српска краљевска академија и професура на факултету у Скопљу
Др Јован Цвијић и Љубомир СТројановић 1921. године поднели су предлог Српској краљевској академији да др Сима Тројановић постане њен дописни члан. На главној седници Академије, 19. фебруара исте године, донета је одлука да буде примљен и да и даљим радом и залагањем настави да доприноси у њеним пословима. На седници Савета Философског факултета Универзитета у Београду, 16. априла изабран је за професора етнографије. Средином године указом краља Александара званично је постављен за редовног професора етнографије на Философском факултету у Скопљу, где је касније постао и декан. Етнографски музеј је тада наставио да води Никола Зега на предлог Министарства просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Антонић & Бижић-Омчикус, 2002).
Касније године и наслеђе
Од 1925. године почињу формално, али не и суштински, пензионерски дани Симе Тројановића. Наставио је да ради дотадашње послове у испитним комисијама, надзорима школа, писао је радове и био веома активан у СКА. Два дана пред смрт објавио је последње дело: „Говор без речи“. Упокојио се 1935. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Музеолошка активност и проучавање народне традиције
Сима Тројановић, један од најистакнутијих српских етнолога с краја 19. и почетка 20. века, поставио је темеље за научно истраживање народне културе, а његови доприноси у области музеологије били су од огромног значаја. Теренским истраживањима и научним радом поставио је основе за музеологију и савремено проучавање српске културне баштине.
Као један од првих који су се бавили музеолошким истраживањима, Тројановић је организовао бројне изложбе које су представиле богатство српске народне традиције, обичаја и веровања. Његов рад био је усмерен на очување културне баштине и на истицање значаја музеја као институције која не само да чува, већ и проучава народну традицију. Многи аспекти српске културе, који су данас драгоцен извор за истраживање, пренети су у дела која и даље служе као важни ресурси за разумевање обичаја и животних пракси српског народа.
Поред оснивања самог Етнографског музеја, Тројановић је поставио и темељна правила за инвентарисање и систематско описивање музејске грађе. Увео је принцип да свака област која се проучава или предмет који се уврсти у збирку, фотографише или документује на други начин, прецизно и доследно попише и детаљно опише. Залагао се за сарадњу са сродним институцијама, размену експоната и организовање заједничких изложби, чиме је унапредио музеолошку праксу. Такође, иницирао је увођење музејске „књиге утисака“, омогућујући посетиоцима да поделе своје знање, искажу своје мишљење и допринесу бољем разумевању културног наслеђа.
Поред свог рада на проширењу музејских збирки и рада на активностима Етнографског музеја, Сима Тројановић је показивао и велику креативност и жељу да се оснују нови музеји, сматрајући да је то веома важно за духовни раст српског народа. Тако су остале сачуване бројне белешке са његовим идејама за нове изложбе и нове музеје: ЗОО врт, Музеј под ведрим небом, Популарни музеј итд.
Изабрана дела Симе Тројановића
Тројановићево дело Стари словенски погреб (1901) истражује обичаје повезане са смрћу и погребом. Ту се указује на дубоко поштовање преминулих у српској народној традицији и наглашава сличности са другим словенским и балканским народима. Према Тројановићевим речима код Срба постоји врло нежна жица пијетета према покојницима што се може закључити из погребних обичаја, од којих је забележио многе: одсецање главе петлу кад неко у кући умре, клање кокоши на кућном прагу, мерење покојница црвеним концем који се после у кући закопа на радост, вођење марве или коња у пратњу покојнику и бројни други.
Тројановић је такође истраживао како су пагански култови и обичаји прешли у хришћанске празнике. Слава је велики дан за Србе и има доста светаца који се славе. Међутим Божић је један од празника који сви Срби празнују на исти дан. У делу Божић (1905) бави се овим празником тако што разматра на који начин су стари соларни култови, повезани са паганизмом, ушли у обележавање Божића. „Сви обичаји (код Срба) без разлике на Бадњи дан дишу још живим дахом непомућеног незнабоштва“ (Тројановић, 1905).
У свом делу Ватра у обичајима и животу српског народа, Сима истражује значај ватре као једног од најважнијих елемената у народном веровању, обичајима и митологији Срба. Он наглашава да ватра није само средство за осветљење и загревање, већ да има дубоко укорењену симболичку и ритуалну улогу. Било да се користи у обредима везаним за животни циклус – рођење, венчање, смрт – или у магијским праксама и заштитним ритуалима, она представља снажан духовни и културни мотив.
Посебан фокус у његовом истраживању јесте ритуал „живе ватре“, који је био распрострањен међу Србима као средство заштите од болести и несреће. Тројановић детаљно описује како се ова ватра добијала на специфичан начин – трењем дрвета о дрво – што је давало додатну сакралну вредност читавом процесу. Његова анализа није се заустављала на прикупљању етнографске грађе, већ је укључивала и шире поређење са сродним веровањима других словенских и индоевропских народа, чиме је поставио темеље за даља антрополошка истраживања.
Како истиче Жарко Требјешанин, Тројановићев приступ био је свеобухватан и заснован на детаљном теренском раду, што његово дело чини једним од најзначајнијих у српској етнолошкој традицији. Ово Тројановићево дело с разлогом заузима истакнуто место у српској научној литератури, заједно са делима Јована Цвијића, Веселина Чајкановића и Тихомира Ђорђевића, доказујући да српска етнологија има вредну баштину која може допринети широј светској научној сцени.
Књига Традиција народа српског Симе Тројановића, представља свеобухватно истраживање народне традиције Србије. Ово дело, које пружа дубок увид у основне елементе народне културе, усмерено је на сагледавање невербалних и вербалних комуникацијских облика у српској народној поезији и усменом стваралаштву. Тројановић у овом раду анализира разне аспекте невербалне комуникације, која је често била кључна за преношење дубоких емоција и значења. Он истиче да невербални гестови и понашања – попут тишине, погледа, покрета тела или одређених обичаја – могу понекад бити значајнији од самих речи. У народној поезији, ова невербална комуникација није само помоћни елемент већ важан кључ за разумевање унутрашњих конфликата и међуљудских односа. Пример за то је сцена у којој се љубав и патња изражавају без употребе речи, већ само кроз гестове који говоре много више него што се може рећи усмено (Тројановић, 2023).
Дело такође истражује феномен народних жаргона и специфичних језика који су се користили у различитим друштвеним и занатским групама. Ови „тајни“ језици били су изузетно важни за комуникацију унутар заједнице и, истовремено, чинили су својеврсну заштиту од спољног света. Тројановић наглашава да је с временом дошло до исцрпљивања ових жаргона, што је у великој мери резултирало губитком важних друштвених кодова и значења. Ово истраживање такође истиче како су промене у друштвеним структурама и технолошке иновације утицале на постепено изумирање ових облика комуникације, чиме су народни обичаји и традиције били изложени забораву (Тројановић, 2023).
Тројановићево истраживање не односи се само на структуре народних обичаја, већ и на процесе који су утицали на трансформацију традиције. У раду се истиче да се обичаји, иако важан део народне културе, с временом упрошћују и прилагођавају савременим потребама друштва. Ово смањење значаја и улоге одређених обичаја на крају доводи до њихове редукције и, у неким случајевима, потпуног нестанка. Такви процеси се сматрају неизбежним, али Тројановић, као и други истраживачи народне традиције, истиче важност очувања фрагмената ових традиција и њихових корена, који представљају „душевни капитал“ народа и основу његовог идентитета. У свом истраживању (1925–1926) о тајним језицима занатлија и друштвених група на Балкану пружа драгоцен увид у начине комуникације који су се развили из практичних потреба. Бележи да су различите занатлијске групе, попут осаћанских и сиринићких зидара, приштевских грнчара и сремских просјака, користиле специфичне говоре како би међусобно комуницирале, а да их околина не разуме.
У свом делу Главни српски жртвени обичаји,Сима Тројановић истражује и анализира комплексну структуру српских жртвених обичаја, који су дубоко уткани у народну веру и обичаје. Тројановић не само да истиче различите врсте жртвених обреда, већ се бави и њиховом духовном и културном симбологијом, разматрајући како су ови обичаји служили као средство за одржавање везе са божанским и природним светом. Путем историјског контекста, аутор разматра како су се жртвени обичаји развијали и изменили током времена, а такође и њихову важност у обележавању виталних догађаја у животу народа, као што су рођење, венчање и смрт (Тројановић, 1983). Ова књига представља кључни допринос у разумевању како обичаји и ритуали могу бити одраз дубоких духовних и културних вредности једног народа.
Други значајан рад Симе Тројановића је Старинска српска јела и пића, у којем аутор истражује традиционалну српску кухињу кроз историјски и етнографски контекст. Књига изучава порекло и употребу различитих јела и пића која су била део свакодневног живота, али и важан елемент српских обичаја и ритуала. Тројановић акценат ставља на специфичне састојке и методе припреме које су се одржавале у српским домаћинствима, као и на везу између ових јела и религијскихобреда. Аутор истражује како су ови елементи кухиње били повезани са сезоном, обележавањем празника и важним друштвеним догађајима (Тројановић, 1983). Књига се такође бави културним значењем самих јела и пића, која су, као и жртвени обичаји, одражавала начин живота, веровања и историју народа.
Сима Тројановић и његова студија о психофизичком изражавању српског народа
У свом значајном делу Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи, Сима Тројановић представља значајно истраживање специфичности психофизичког израза народа, са посебним освртом на невербалне облике комуникације. Према анализи Жарка Требјешанина, ово дело се издваја својим продубљеним разумевањем и систематичном анализом обичаја, гестова, мимике и других облика невербалног изражавања, који представљају суштински део српског културног идентитета.
Тројановић посматра народне обичаје и свакодневну животну праксу кроз призму њихових психофизичких карактеристика, пажљиво анализирајући како се ови обрасци манифестују кроз физичко понашање, гестикулацију и друге облике невербалног изражавања. Његово истраживање превазилази обично проучавање физичких реакција, обухватајући и емоционална и ментална стања која се испољавају без употребе речи, пружајући тако дубљи увид у народну душу онако како се она манифестује у свакодневном животу.
У својој интерпретацији, Требјешанин наглашава да је Тројановићево дело утемељено у схватању да српски народ, условљен својом историјском позадином и друштвеним околностима, користи невербалну комуникацију као примарно средство за преношење емоција, мисли и ставова, будући да речи често нису довољне или нису биле доступне. Тројановић настоји да реконструише генезу ових израза кроз генерације, ослањајући се на богату етнографску грађу, фолклорно наслеђе и анализу људског понашања у различитим друштвеним контекстима.
Према Требјешаниновом тумачењу, централно питање које се намеће односи се на дубоку повезаност српског народа са својим традиционалним вредностима и културним нормама, које су кроз векове обликовале специфичан психолошки профил, видљив у нарочитим облицима невербалне комуникације. У том светлу, Тројановић разматра и изазове савременог друштва, у којем доминација вербалне комуникације постепено потискује ове традиционалне невербалне обрасце.
Кроз филтер Тројановићевог рада открива се сложена динамика српског народа и његово психофизичко изражавање које надилази чисто физичку димензију, будући дубоко укорењено у културном, историјском и друштвеном контексту. Ово дело поставља суштинска питања о очувању и преношењу ових специфичних облика комуникације у савременом друштву, препознајући их као темељне елементе колективног идентитета и културног наслеђа.
Српска народна медицина
Један од најзанимљивијих области Тројановићевог рада била су истраживања у области народне медицине. У сепарату „Шароњање код Срба: нови подаци“ (1922) бави се народном медицином. „Чак народ зна и за извесне операције, често врло тешке, као о намештању ишчашених зглобова, спајању пребијених костију а, у раније време, у Црној Гори, знали су чак и о ситњењу камена у мокраћном мехуру“ (Тројановић, 1922). Он је проучавао старе хируршке методе, као што је трепанација (шароњање) – хируршки поступак на лобањи који се користио за лечење различитих болести или повреда, али и за духовне или магијске сврхе у неким културама. Инструмент за бушење костију лобање звао се шара или трапањ. Шароњање се у највећој мери спроводило код рањених, али постоје записи о томе да су се шароњали људи против главобоље, или се користило за лечење „умоболних“. После операције пацијент више никада не сме да једе свињетину.
Сима Тројановић изучавао је различите српске народне обичаје. Један од најсуровијих је лапот – пракса сеницида, тј. убијања старих особа када постану терет за породицу. У свом раду „Шароњање код Срба: нови подаци“ (1922), Тројановић је изучавао и обичаје у источној Србији, посебно у Зајечарском крају, где су неки етнографи, попут Тихомира Р. Ђорђевића, забележили предања о лапоту међу тимочким Румунима. Према тим причама, стари су убијани ударцима секиром или мотком, пребијани, каменовани уз присуство целог села, а понекад им је на главу стављана погача како би се симболично представило да је природа узела њихов живот, а не људи. Иако су овакве приче дубоко укорењене у народном фолклору, Тројановић је критички приступао овим наводима, истражујући да ли је лапот био стварна пракса или само митолошки мотив који симболизује страх од старости и беспомоћности. У делу Лапот и Проклетије у Срба забележена је легенда по којој је једном приликом унук сакрио деду како би га спасао. Касније му је деда мудрим саветом спасио живот. Када је испричао војводи како се снашао у боју следећи паметан савет свога деде, препозната је мудрост стараца и од тог тренутка је забрањено да се они убијају (Тројановић, 1898).
Поред лапота постоје и други обичаји попут проклетија које су имале улогу регулисању друштвених односа. Док је лапот био представљен као сурови чин елиминације терета у породици, проклетије су биле друштвени механизам кажњавања и одржавања реда у заједници. Гомиле камења у облику купе високе обично до два метра а око пет у пречнику које су се могле видети у Сврљигу народ је звао проклетијама. Ту је народ долазио да баца клетве. Клетва је код Срба имала велику снагу и сматрало се да може имати стварне последице. Проклетије су могле бити појединачне (усмерене на једну особу) или колективне (када би цело село или породица били погођени).
Ивана Гавриловић
Игор Живановић
Матеа Милошевић
Литература:
- Антонић, Д., & Бижић-Омчикус, В. (2002). Сима Тројановић, истраживач, научник и први чувар Етнографског музеја. Етнографски музеј Србије.
- Дробњаковић, Б. М. (1936). Др. Сима Тројановић. Slavia: Časopis pro slovanskou filologii, 14(1–4), 279–281.
- Тројановић, С. (1898). Лапот и проклетије у Срба. Парна радикална штампарија.
- Тројановић, С. (1901). Стари словенски погреб. Штампарија Д. Димитријевића.
- Тројановић, С. (1905). Божић. Штампарија Св. Николића.
- Тројановић, С. (1910). Српска жена у Прагу 1910. године. Давидовић.
- Тројановић, С. (1922). Шароњање код Срба: Нови подаци. Стара Србија.
- Тројановић, С. (1925–1926). Прилог тајним језицима. (Из мојих забележака.). Јужнословенски филолог, 5, 222–226.
- Тројановић, С. (1983). Главни српски жртвени обичаји; Старинска српска јела и пића [поговор Петар Влаховић]. Просвета.
- Тројановић, С. (1990). Ватра у обичајима и животу српског народа [Поговор Ж. Требјешанин]. Просвета.
- Тројановић, С. (2008). Психофизичко изражавање српског народа поглавито без речи. Службени гласник.
- Тројановић, С. (2023). Традиција народа српског [Избор и предговор С. Д. Самарџија]. Српска књижевна задруга.